BI­JE­LO PO­LjE - Na ne­što vi­še od hi­lja­du me­ta­ra nad­mor­ske vi­sine na­la­zi se se­lo Cr­ni­o­ni­ca. Za ovo se­lo skre­će se iz bje­lopljskog na­se­lja Ra­ko­nje, i jed­nim di­je­lom di­je­lom ide se uskim as­falt­nim pu­tem, a on­da nastavlja ma­ka­da­mom ko­ji je če­sto te­ško sa­vla­da­ti. U toj ne­do­đi­ji ži­vi jed­na od naj­sta­ri­jih Bje­lo­polj­ki de­ve­de­set­sed­mo­go­di­šnja Sta­ni­ja La­za­re­vić, ro­dom od To­mo­vi­ća, iz Li­je­ve Ri­je­ke. Nje­ni uku­ća­ni ka­žu da ba­ka Sta­ni­ja ima i pre­ko sto go­di­na, jer si­gur­no ni­je od­mah po ro­đe­nju upi­sa­na u ma­tič­ne knji­ge. Ba­ka Sta­ni­ja ka­že da je zdra­va iako joj je te­žak i pre­te­žak bio ži­vot u ovim vr­le­ti­ma. Ka­že da je u Cr­ni­o­ci pro­ve­la sko­ro ci­je­li ži­vot i da je iz­ro­di­la de­se­to­ro dje­ce, od ko­jih je sa­da sa­mo tro­je ži­vo. Ka­da joj se po­me­nu na­sled­ni­ci na­smi­je se i li­ce joj se oza­ri. Ba­ka Sta­ni­ja te­ško pri­ča i sla­bo ču­je ali na­gla­ša­va da slo­vom i bro­jem ima 150 unu­ča­di, pra­u­nu­ča­di i ču­ku­nu­nu­ča­di.
Od pra­u­nu­ka Ni­ko­le Jo­va­no­vi­ća u Pod­go­ri­ci je ne­dav­no do­bi­la ču­ku­nu­nu­če, dje­voj­či­cu ko­joj su ime da­li Ma­ša.
- Ne­ka je zdra­va, ži­va, sreć­na i ve­se­la mo­ja ma­la Ma­ša - ka­zu­je sta­ri­ca, do­da­ju­ći da je dje­cu iz­ro­di­la sa ži­vot­nim sa­put­ni­kom Bo­gi­ćem.
-Moj ži­vot­ni drug bio je kmet u vri­je­me one sta­re Ju­go­sla­vi­je. Ži­vje­lo se skrom­no. Do­ma­ćin­ski. Ni­je­sam ra­di­la ne­ke te­že po­slo­ve, a ni­je­sam ima­la ni kad jer sam po­di­za­la dje­cu. Ima­la sam oko njih po­do­sta po­sla. Sve jed­no ru­gom sko­ro do uve­ta- pri­ča ba­ka Sta­ni­ja i sa sje­tom se pri­sje­ća dav­nih da­na, pro­šlih ra­to­va, za­tvo­ra, stra­ho­ta...
Ali ne že­li o to­me da pri­ča, ka­že da je to za­ma­ra.
- Sve je to pro­šlo i sa­da se tre­ba okre­nu­ti ovom vre­me­nu, no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Ra­ni­je se lak­še ži­vje­lo i čo­vjek je bio sreć­ni­ji i za­do­volj­ni­ji. Bo­lje se slu­ša­lo. Zna­lo se ko mo­ra da se slu­ša. Či­ja je naj­sta­ri­ja. Ko je ga­zda. Da­nas su ne­ka dru­ga vre­me­na, ali živ čo­vjek na sve se na­vi­kne i sve­mu je na­re­dan - ka­že ba­ka Sta­ni­ja.
Is­ti­če da su nje­ni na­sled­ni­ci ra­su­ti svu­da po svi­je­tu, ali da joj je naj­te­že što je sed­mo­ro dje­ce sa­hra­ni­la.
- Sa­hra­ni­la sam dva si­na ko­ji su ima­li po 26 go­di­na, Bra­ni­sla­va i Bog­da­na. Po­tom sam sa­hra­ni­la još jed­nog si­na i če­ti­ri kćer­ke. Ne­ma ve­će ka­zne za ro­di­te­lja ne­go ka­da svo­ju dje­cu sa­hra­nju­je. Ali mo­ra da se ži­vi i tr­pi. I sad mi evo su­ze idu kad se sve­ga sje­tim.
Te­ška je to ra­na na sr­cu ko­ja ni­ka­da ne za­ra­sta – pri­ča ba­ka Sta­ni­ja dok vr­hom ma­ra­me bri­še su­ze.
Nje­na kćer­ka Jo­van­ka Ne­šić, ko­ja ži­vi u Nje­mač­koj, i ko­ja je do­šla da po­sje­ti maj­ku, ka­že da ni Vi­zba­den ni­je da­le­ko kad je u pi­ta­nju naj­mi­li­ji rod.
-Do­la­zim ovje u za­vi­čaj jed­nom go­di­šnje i uvi­jek sam pre­sreć­na. Maj­ka je od­lič­no, ne vi­di do­bro i ne ču­je, ali glav­no da joj je gla­va bi­stra. Da nam još go­di­na­ma po­ži­vi- ka­že Ne­ši­će­va.
Kad smo se ra­sta­ja­li od sta­ri­ce Sta­ni­je, ni­je bi­lo po­me­na da go­sta no­vi­na­ra ne is­pra­ti do dvo­ri­šta, gdje je usli­je­di­lo i sli­ka­nje sa čla­no­vi­ma po­ro­di­ce. Kad joj je pot­pi­snik ovih re­do­va re­kao da će do­ći za tri go­di­ne, da ovje­ko­vje­či sla­vlje po­vo­dom 100. ro­đen­da­na, sta­ri­ca je sa­mo re­kla: Bo­že zdra­vlja. Ži­vi bi­li, pa vi­dje­li.
M No­vo­vić


Kod si­na, svo­ja na svom

Ka­že da je po­sled­nji put u grad si­la­zi­la pri­je jed­nu de­ce­ni­ju. Bi­la je kod lje­ka­ra. Is­ti­če da je do­brog zdra­vlja i da je za to za­slu­žan zdrav ži­vot, čist va­zduh i vo­da, zdra­va do­ma­ća hra­na. – Je­dem cr­ni hljeb, va­re­ni­ku, ali i sir i sko­rup, di­šem čist va­zduh i za­to sam zdra­va- is­ti­če ona i do­da­je da je naj­sreć­ni­ja kad su oko nje nje­ni na­sled­ni­ci, iako im svi­ma ni ime­na ne zna.
- Ov­dje sam stal­no kod si­na Bo­ži­da­ra i sa nje­go­vom po­ro­di­com. Tu sam svo­ja na svo­me- kroz osmjeh is­ti­če ba­ka Sta­ni­ja.